Sanjam
„Hajde ustaj, vreme je za školu!“ – bio je to glas majke. „Još samo malo, još pet minuta“ – nisam želeo da se razbudim, sada je dolazio na rad onaj košarkaški san, kada me trener ubacije u igru, u poslednjim sekundama, treba da šutiram za trojku. Čujem huk publike, čujem loptu koja udara u parket. Moja ekipa je u potpuno beloj sportskoj opremi i ja odlazim na ono mesto sa kojeg uvek pogađam tu trojku koja nam tako očajnički treba da bismo pobedili. Gledam u sat iznad table, ima još vremena, još 11 sekundi. Šutiram u poslednjoj. U publici tužna lica, kao da su se pomirili sa porazom. Čudno, koliko god da se ovaj san ponavljao, od delića do delića sekunde, u publici sam uvek primećivao nova lica. Bili su to drugovi iz kraja, nastavnici iz škole, neke meni drage glumice i pevačice, košarkaši koji su meni bili uzor. Lopta dolazi do mene, počinje po ko zna koji put ista rutina, udaram loptu o parket i šutiram u visokom luku. Kada lopta krene iz mojih ruku, sve počinje da se dešava kao na usporenom snimku. Protivnički igrač koji me čuva, viši je za glavu od mene, ludački visoko skače ali ne uspeva da dohvati loptu. Nedostaje tek koji milimetar. Lopta nastavlja svoj put ka obruču i u zenitu luka biva skoro metar iznad vrha table. Tako su šutirali stari majstori. Počinje da se sunovraćuje ka obruču koga neće ni dodirnuti i prema mrežici kroz koju će proći uz onaj dobro poznati zvuk – fijuuu. Pre prolaska kroz obruč, čula se sirena, koš se priznaje. U publici oduševljenje, svi su na nogama. „Hajde ustaj, zakasnićeš na prvi čas“ – majka je neumoljiva. „Evo, ustajem“ - sada kreće onaj san kada sam vozač formule jedan. Moram da ga odsanjam do kraja jer počinje od poslednjeg kruga, brzo se odvija. Ispred mene su pet – šest bolida i praktično nemam šansi da pobedim. Mirišu benzin i asfalt. U poslednjih tri stotine metara, tačno znam taj momenat, drugi udara u prvog i nastaje pravi pakao na stazi. Svi ispred mene se sudaraju, eksplozije, plamen i dim. Znam da će svi preživeti, ovaj san sam nebrojeno puta sanjao, dodajem gas, prolazim kroz dimnu zavesu i pobednički prolazim kroz cilj. Umesto ovacija publike čujem majčin glas „Sada je već krajnje vreme da ustaneš, Živković je prošao pored zgrade odavno“. Uvek tačni Živković, a meni počinje san kada sam na čelu vojske koja se vraća posle pobedničkog pohoda. Na belom sam konju, štit sa mojim inicijalima i dugački teški mač. Trubači i dobošari najavljuju naš dolazak u zamak. „Moraš da ustaneš, krajnje je vreme!“. Ovo je već ton kada moram stvarno da ustanem. Napuštam moje saborce, odričem se slave i mahanja naroda pored puta. Odsanjaću ga drugi put, koliko već sutra ujutru.
Odlazim u
kupatilo i odlažem trenutak kada ću se videti u ogledalu. Ne volim taj
trenutak. Iako bez naočara videću neobrijano i naborano lice, koje će me
podsetiti na još par godina do penzije, na svu onu galamu razmažene
dečurlije u učionici, koju treba iz dana u dan da slušam. Nemam vremena
za brijanje, Živković je već u školi. Direktori moraju da budu tačni.
Коментари
Постави коментар