Nepobedivi

Preporuka za slušanje: https://www.youtube.com/watch?v=_vdhxNLesvg

Gledali smo se pravo u oči. Bio sam u daleko lošijoj situaciji. Bezizlaznoj. Sedeo sam  duboko zavaljen u fotelji, a on je stajao u vratima držeći nož. Po načinu držanja očigledno je bilo da se radi o iskusnom bacaču i ovih pet šest – šest metara, koliko nas je delilo, neće predstavljati nikakav problem da pogodi bilo koje mesto na mom telu. Znao sam da neće proći više od šezdeset sekundi pre nego što zamahne nožem, a od tada možda samo dve sekunde, ne više, pre nego što se nož zabode u mene. Šta god da kažem neću promeniti njegovo mišljenje, odlučnost se jasno videla u njegovim očima. Dobro sam poznavao taj pogled, pogled plaćenog ubice. Nemilosrdnog plaćenog ubice.

Isuviše sam bio ugnježden u fotelji da bih mogao da skočim i napadnem ga pre izbačaja, a fotelja je bila preteška da je oborim unazad ili na bok. Možda postoji jedna jedina šansa, a to je da uhvatim nož ili da skrenem njegovu putanju golom rukom. Praktično – nemoguće.

„Jesi li me ti izdao?“- pitao je želeći da bude siguran pre nego što pošalje nož ka meni. Znao sam da je već odlučio, izabrao mesto za pogodak i proračunao koliko puta će se nož okrenuti u vazduhu pre nego što se zabije u mene. Svejedno, i da ga nisam izdao, ubio bi me, zajedno smo prošli stotine ovakvih i sličnih ubilačkih pohoda. Sada je došao red na mene. „Jesam!“ – rekoh da prekratim ovaj dijalog. Duboko je uzdahnuo kako bi imao dovoljno vazduha u plućima dok izvodi bacanje. Sve dok sečivo ne pogodi cilj neće disati. Držao je sečivo u šaci, a palcem će usmeriti putanju noža i odrediti broj okretaja. Ruka mu je krenula u zamah…

Leđa o leđa – leđima sam se svom snagom odgurnuo o naslon fotelje. Oštrica je upravo izlazila iz njegove ruke ispružene ka meni. Savršeno bacanje, oduvek sam mu zavideo na tome ali mi ni dugotrajno vežbanje nije pomagalo da bar u pola budem tako dobar u tome. Još tih nekolko metara, dužina malog gradskog automobila.

U mojoj ruci je sevnuo daljinski od TV-a, ukoliko me baterija ne izda uspeću da zaledim sliku na ekranu – samo to se računa. Upravo zbog tih dotrajalih baterija sam bio prinuđen da iskačem iz fotelje ne bi li se približio dometu daljinskog. Sa novim baterijama je isuviše lako. Naravno, sebi sam dozvolio samo jedan pritisak na Stop! Jeee, nož se zaustavio na ekranu pre nego što se zaboo u tamo nekog glumca tj mene. Pobedio sam po ko zna koji put i to sa slabim baterijama. Nikada me neće pogoditi. Spremiću sebi večeru, nešto na brzinu, a onda proći kroz sve još nekoliko puta. Nepobedivi!