Jedan čovek i jedna žena

Predlog za slušanje tokom čitanja: https://www.youtube.com/watch?v=03RqiYI64IA

    

    Držao sam noge na stočiću i gledao utakmicu na TV u. Nije bila neka važna ali momci su dobro pikali. Rezultat nerešen. Ona je sedela u mom zagrljaju na dvosedu i nešto pričala. Pratio sam komentatora, koji je pričao o istorijatu utakmica ova dva kluba. Ona je pričala o nama, nisam mogao najbolje da pratim komentatora u vezi međusobnog rezultata ove dve ekipe. Klimao sam potvrdno glavom jer sam na momente hvatao da priča o nekim našim lepim trenutcima svih ovih godina. Šansa, ofsajd! Poskočio sam, a ona se odmakla od mene. Bacio sam brzi pogled na stočić, skoro da sam popio kafu, a pivo se odavno ugrejalo. Žuti karton napadaču, bunio se zbog ofsajda. Ona je pričala, a ja sam tek razaznavao po neku njenu reč. Činilo mi se da se „ako“ ponavlja. To je znak za jednu od uobičajenih svađa, a ja nisam bio baš raspoložen – prvi put gledam ove momke i ima još 20min do kraja. Bacam povremeno pogled u pravcu nje ali ona ne gleda u mene. Glupo mi je da je zamolim za hladno pivo, nešto je neraspoložena. „... centar-šut, goooooll, 1:0“ tako mi i treba, nisam video jedini gol, a gledam utakmicu od početka. „ ... mislim da treba da raskinemo“ govori ona i kao da plače. Ne odvajam pogled od TV a, čekam usporen snimak, pokušavam da joj dohvatim ruku kako bih joj dao do znanja da sam ipak tu. „... mislim da je ovog puta zaista kraj...“ govorila je plačnim glasom, htedoh da kažem da nije i da ima još 10min + zaustavno vreme ali sam oćutao. „Odlazi, odlazi, ne želim više da te gledam“ vikala je i udarala me u grudi. Nepodnošljiva atmosfera za gledanje utakmice, ona je bila bljak, baš. Ugasio sam TV, obukao jaknu i izašao iz stana bez pozdrava.
Padala je kiša, neka budala mi je podigla brisače. Javio sam se ženi da krećem sa poslovnog sastanka i pitao kako je dete uradilo matematiku. Dobio je opet jedinicu. Ko to predaje našoj deci? Na radiju nije bilo prenosa.